Put do smirenja vodi kroz spoznaju sopstvene duše. „Kada čovek u potpunosti upozna sebe, tek onda

postaje zapravo oslobođen sebe“, veli vladika Grigorije. Tu su dve prepreke najveće: okolina i strah.

S jedne strane, sve što učimo od malena i čemu podučavamo svoju decu je društveno prihvatljivo ponašanje. Ono ima svoju svrhu, dakako, ali na kraju dana svi mi postanemo robovi društvenih normi, opasani okovima koje one nameću, te odemo toliko daleko od sebe da ne znamo ni ko smo, ni kuda idemo, niti zašto. Da bi se čovek tome svemu otrgao i sebe odvojio od te skupine, mora da se osami, jer osama je jedini put ka sebi, a put do sebe je put do smirenja.

Više nego inače, na tom putu se treba oslanjati na vrline – one koje to jesu i koje svi mi već nosimo u sebi. Za neke smo samo čuli bez dubljeg razumevanja njihove prirode, druge pak prepoznajemo kod sebe – no, važno je pronaći ih, razumeti i osvetliti. Vrline nas čine čistim ljudima. One nam daju ljudskost, a s njima već dođe sve ono što treba da se iskaže i poštuje u društvu.

Blagost, odsustvo osuđivanja, razumevanje, nežnost, radost, skromnost, zahvalnost, pokajanje, ljubav – sve su to vrline koje valja osvetliti na putu do smirenja. Pre njih dolaze vera i nada jer one otvaraju put ka svim ostalim vrlinama, ka svetlosti našeg bića. Najlepši je osećaj kada čovek hodi kroz život pristupajući drugima s poverenjem, čistog i otvorenog srca. Taj je osećaj tako oslobađajuć i takav je način krajnje hrabar.

Kažu nemoj se otvarati, nemoj biti lud! Ne primaj ljude u svoje srce – uješće te! A šta je ćovek zatvorenog srca? I koja je lepota veća od otvaranja, primanja i davanja ljubavi.

No, pre svega, čovek mora naučiti da poštuje sebe – tako će naučiti i da voli sebe. S tom lepotom, oslobađamo se potrebe da osuđujemo druge, prihvatamo ih takve kakvi jesu i vidimo ih jasno na njihovom putu. Podmuklog ega je izuzetno teško osloboditi se, ali jednom kada ga savladamo, postajemo istinski blagi, puni razumevanja i bez stanke poverljivi. Bez ega čovek postaje ponizan i blagonaklon, uvažavajući do kraja tuđe biće kao da je njegovo samo.

Volim kod sebe što sam valjda oduvek tražila ono najbolje u čoveku. Često ga nisam pronalazila, pa sam bivala tužna, međutim, prava promena je nastupila onog momenta kada sam to dobro jedino od svega videla, bez truda da ga tražim. To je došlo prirodno, kao neka nagrada na tom putu poniranja u sebe. Ljudi to osete i vide; ljudi sami sebe počnu tako da gledaju – kao skup vrlina. Tako se širi dobrota, tako se brani od zla, tako se vežu duše, tako se oslobađa srce, tako se dostiže cilj. Moje je da radim to što me raduje i ispunjava – a to u isto vreme njih dovodi pravo do cilja. Ako mi je to zadatak u ovom životu – neka je. Ispunjavaću ga s radošću dok sam ovde.

Kada se krene na taj put do sebe, jave se mnoge prepreke, teškoće i boli. Otuda rekoh da je strah drugi veliki stepenik koji se mora prekoračiti. Neki se ljudi rađaju s više a neki s manje hrabrosti. Nije ni jednima ni drugima ništa manje ili više teško – put je podjednako trnovit za sve jer se do cilja ne može stići bez bola. Stoga, niko ne treba da bude obeshrabren niti podstaknut – svi mi imamo jednaka prava i mogućnosti na ovom svetu.

Uistinu, strah je tu od nepoznatog; od onoga sa čim treba da se suočimo a samo mislimo da nismo dorasli tome. Svakom koliko može da podnese! I sve što nam se u datom momentu nađe na putu je tu upravo zato što smo mu baš tada u tom trenu dorasli. Ne suočimo li se, doći ćemo na isto mesto ponovo neki naredni put. I tako sve dok ne uspemo da savladamo zadatak pred sobom.

Svaki strah koji se odstrani pretvara se u snagu i svakim tim korakom se oslobađamo postepeno. Strah zamenjuje snaga. Snaga nas gura napred. Put nas vodi do oslobođenja i smirenja.

Konačno odredište

Jedno postignuće otvara vrata ka sledećem. Jedan završen zadatak znači da smo spremni za naredni, a nikako da smo svoju misiju završili. Tako je i sa našim konačnim odredištem – smirenjem. Pređemo put da bismo svoju tamu pretvorili u svetlost i osetili smirenje – taj put se meri u godinama, čak i životnim vekom. Ali onda trebamo biti oprezni, uporni, vredni i dosledni da taj mir održimo. Kada neka osobi oboli i provede neko vreme da pronađe lek, a zatim uradi sve kako treba i ozdravi – to je momenat kada nastaje trenutak spoznaje, kada zapravo razumevamo da je taj uspeh tek jedan novi početak, kao u bajkama sa srećnim krajem – tada otpočinje čuvanje i održavanje stanja koje smo dostigli. Tako je i sa smirenjem. Dostizanjem blaženstva otvaramo vrata ka novim izazovima u njegovom očuvanju.