Život, šta je to?
Mnogi od nas život poimaju kao hronologiju događaja: rodimo se, školujemo, stvaramo porodicu, radimo, padamo, ustajemo, postižemo jedno, propuštamo drugo… I to jeste tačno ako se život stavi na papir. Ali da li se život živi na papiru? Drugi deo nas mnogo voli da se pita šta će biti sutra i da brine o tome hoće li sve biti onako kako smo mi zamislili ili poželeli, dok samo nekolicina ljudi shvata da je na vremenskoj liniji jedino sadašnjost relevantna i da jedino iz SADA možemo da utičemo i na prošlost i na budućnost. Iz SADA prošlost obrađujemo, meljemo i postavljamo na mesto koje joj pripada, dok iz te iste pozicije budućnost stvaramo delanjem.
Život se, verovali ili ne, odvija sada. Baš sada u ovom trenutku dok ja ovo pišem, a vi ovo čitate; dok se negde neki novi život rađa, dok sedimo kod kuće i plačemo zbog nečega što je bilo juče, dok brinemo zbog onoga što će biti sutra; dok letimo iz padobrana i dok neko negde umire od raka – sve to što se dešava upravo SADA čini život. Nema ništa pre i nema ništa posle. Život je sada.
Mnogi od nas su sputani da žive slobodno zbog svoje prošlosti. Svašta nam se desi, doživimo i preživimo svakakve stvari i iz nemogućnosti da svarimo sve te događaje i doživljaje, bivamo zakucani u tim tačkama iz naše prošlosti. Kao kada zakucamo ekser u zid da bismo okačili sliku, upravo tako mi bivamo zakucani za vremenske tačke iz svoje prošlosti. I šta se onda dešava? Broj eksera samo raste i naša zakucanost postaje sve čvršća, bivamo sve više i više vezani za prošlost što na kraju dovodi do toga da mi u stvari ne živimo. Ne živimo u sadašnjosti već u prošlosti.
Uzmimo na primer smrt bližnjih – to je nešto što uvek i bez izuzetka ostavlja duboke posledice na naš život. Kada izgubimo voljenu osobu, vrlo često čak i nakon godinu, dve, pa čak i pet ili deset godina, a u nekim slučajevima, nažalost, i ceo životni vek, provodimo vreme postavljajući sebi pitanja: Zašto je to moralo da se desi?, Kako baš meni to da se desi? Odgovor uglavnom ne pronalazimo i sve što nam ostaje je da sedimo i oplakujemo svoju sudbinu. Prvo smo ljuti, pa smo onda tužni, često sažaljevamo sebe i neretko osećamo ogorčenost, pa čak i prezir prema svima koji nas okružuju. Ne možemo da prebolimo nečiji gubitak, ne ide nam da krenemo dalje – ne znamo kako dalje sami, a ne znamo ni gde. I tako, u nemogućnosti da se izborimo sa onim što nam se desilo i što smo proživeli, ostajemo zakucani u toj tački dok nam sada i ovde život teče i svaka sekunda koja tek otkuca već pripada prošlosti.
Mentalno i emotivno boravljenje u prošlosti ne može da uradi ništa drugo do da nas učini depresivnima, jer mi ne možemo ništa konkretno da uradimo sa nečim što je već prošlo – jedino što sa prošlošću možemo da uradimo jeste da je posmatramo i konstatujemo da je bilo kakva promena nemoguća i da smo mi potpuno bespomoćni u tom smislu. Ne možemo da oživimo preminule, ne možemo da povučemo pogrešno načinjene poteze, ne možemo da izbrišemo izrečeno, ali možemo, itekako možemo da pomognemo sebi da se istrgnemo iz kandži prošlosti i počnemo da živimo svoj život sada i ovde. Iz prošlosti učimo.
Kako se to radi? Kako se te kandže otpuštaju? Pa, verovali ili ne, isključivo verom i hrabrošću. Hrabrošću zato što moramo da imamo petlju da se pogledamo oči u oči sa prošlošću, pri čemu direktno sagledavamo svoje i tuđe postupke, doživljaje i događaje i prihvatamo posledice. Upravo u ovom prihvatanju posledica se ogleda hrabrost. Tu nam najviše treba da stegnemo petlju, pa kad smo načinili taj prvi korak sagledavanja, na pozornicu stupa vera i poverenje – u život, u sudbinu i činjenicu da se sve u životu odigrava za naše dobro.
Druga strana krajnosti nalazi se u životu u budućnosti. To je ono stanje kada non-stop brinemo šta će biti sutra. Briga za sutra nije pogrešna, da se odmah razumemo, ali pored konstruktivne brige postoji i destruktivna briga, koja je itekako štetna i pogrešna. Šta to znači? To znači da ukoliko iz naše brige proizilazi delanje u vidu planova, realizacije planova, definisanje koraka ka dostizanju određenog cilja i slično, onda je naša briga konstruktivna. Ukoliko pak iz naše brige ne proizilazi ništa, onda je ona ništa drugo do puka mentalna agonija.
Sad se postavlja pitanje „Kako živeti u sadašnjosti?“ Nije lako, ali dobra vest je da je to tako samo u početku. Jednom kada počnete da otpuštate događaje iz prošlosti, a to ćete učiniti tako što ćete ih prihvatiti, svakim danom sve više ćete biti prisutni u „ovde i sada“, a ne u „tamo i onda“. A kako ćete prihvatiti prošlost? Jednostavno tako što ćete sesti, umiriti svoj um lepim i ravnomernim disanjem i zamisliti u glavi neki događaj iz prošlosti koji vam ne da mira i sputava vas da idete dalje. Zatim ćete naglas reći „Ja prihvatam to što se desilo, verujem da iza tog događaja stoji dublji smisao i opraštam svima koji su sudelovali u tome.“ Ova rečenica je vrlo uopštena i sveobuhvatna, na nju se mogu nadograditi detalji, a mogu joj se i oduzeti delovi – ono što je važno je da podvučemo i uvek upotrebimo tri reči: prihvatam, verujem i opraštam. Dakle, da bismo istinski i bespovratno otpustili neku traumu iz prošlosti, potrebno je da izreknemo, osetimo i zaista učinimo ove tri stvari.
Og Mandino je u svojoj knjizi 17 pravila ispravnog življenja rekao sledeće:
„Počinjući od danas, posmatrajte svakoga koga sretnete, prijatelja ili neprijatelja, poznatog ili nepoznatog, kao nekoga ko će iste večeri, u ponoć, umreti. Pružite svakoj osobi, bez obzira na to koliko trivijalan bio susret, svu svoju pažnju, ljubaznost, razumevanje i ljubav koju možete iskazati i činite to bez ikakve pomisli da vam to mora biti uzvraćeno. Vaš život će se zauvek promeniti.“
Zašto je ovaj Mandinov uvid toliko važan? (*iako nas on njime podučava i drugim vrednostima, za relevantnost teme života u sadašnjosti, uzećemo samo jedan njegov aspekat) Zato što nas uči kako da budemo prisutni u momentu. Ovo pravilo može da se odnosi na bilo koju radnju koju vršimo u toku dana, potpuno je svejedno da li peremo zube, kuvamo ručak, držimo sastanak, čitamo detetu priču pred spavanje ili vodimo ljubav – važno je da smo celim svojim bićem prisutni u tome što tog trenutka radimo. Tada ne boravimo u prošlosti niti u budućnosti, tada živimo sadašnjost u svom punom sjaju. I da! Tada će se naš život istinski i zauvek promeniti!
S druge strane imamo budućnost i isto tako boravljenjem u njoj umesto u sadašnjem trenutku stvaramo pogodno tlo za svoju psihofizičku neravnotežu. Kako nam briga i žal za juče donosi depresiju, tako nam briga za sutra stvara nemir i anksioznost. Svako od nas ima svoju viziju budućnosti, bliske ili daleke, potpuno je svejedno, u ovom kontekstu ključna je vizija. Uz viziju često već imamo neke zamišljene planove i ciljeve do kojih želimo da stignemo, a uz sve to neretko imamo i (pre)velika očekivanja. Ovaj skup ne čini tako lošu konstrukciju, ali da bismo mogli s mirom i radošću da dočekujemo svaki naredni dan u svom životu, trebalo bi da pratimo nekoliko smernica.
Prvo i najvažnije je poverenje, kao i kod prihvatanja prošlosti – poverenje da se stvari uvek i nepogrešivo odigravaju na najbolji način za nas. Ovde se sigurno odmah pitate kako nešto teško, nešto tragično, tužno ili nepovoljno može da se smatra dobrim za nas. Svi smo čuli dobro poznatu frazu „ko zna zašto je to dobro“, i priznajte da vas je ta fraza više nego jednom izludela jer niste bili u stanju da vidite apsolutno ništa dobro u tom trenutku. Ali istina baš jeste tu; tu se krije i mudro ćuti, a mi samo treba da verujemo. Kad pođemo jednim putem pa uporno udaramo u zid i ne dá nam se da nešto izvedemo onako kako smo zamislili, umesto da se nerviramo, treba da se opustimo i prepustimo i verujemo da sudbina radi za nas i da ako nam se taj jedan zamišljeni i zacrtani put ne otvara, to može samo da znači da to onda nije put kojim treba da idemo. Onog momenta kada put pred nama kreće da se otvara, tada znamo da smo krenuli u pravom smeru. Dakle, poverenje zapravo zahteva od nas da imamo mentalnu fleksibilnost i prilagodljivost, da ne prezamo od promene i da nikako ne budemo kruti kada je reč o putevima koji nas do cilja vode. Koliko smo samo puta u životu bili svedoci situacije da smo nešto uradili mimo naše volje jer smo se kruto držali nekih principa, zacrtanih načina da do nečega dođemo itd. pa smo na kraju samo sa osmehom konstatovali da je sve ispalo i bolje nego što smo mislili. Upravo o tome se ovde radi – o jednostavnom prepuštanju da ako put kojim idemo ima suviše blata treba da se pomerimo malo udesno ili ulevo gde je suvlje i prohodnije i da verujemo da će nas taj isti put dovesti do željenog cilja. Naravno da prepreka uvek ima, ponekad su te prepreke toliko velike da mislimo da nećemo moći da ih savladamo, nekada su čak prevelike pa nas blokiraju i ne daju nam dalje, neretko ne uspemo pa se vratimo na početak, ali sve je to deo stizanja do cilja, ostvarenje te naše vizije svoje budućnosti i najvažnije što treba da zapamtimo u svemu ovome je da se iza svake počinjene greške i iza svakog neuspeha krije poneka lekcija koja će nam pomoći da u narednom pokušaju budemo uspešniji. Ponekad su lekcije toliko velike da nam menjaju tok života i onda bivamo šokirani i hendikepirani, ne umemo da krenemo dalje, strepimo, nemirni smo, postajemo anksiozni – a sve to nestaje ako samo imamo poverenje da se sve dešava upravo u našu korist.
Pored poverenja bez kojeg ne možemo ni makac dalje postoji priča o očekivanjima, a ona je vrlo usko povezana sa našom nemogućnošću da kvalitetno boravimo u OVDE i SADA. Svaka vizija budućnosti, svaki plan, cilj ili želja idu ruku pod ruku s očekivanjima. S jedne strane je to razumljivo i potrebno, jer kako da nešto planiramo i zašto planiramo i radimo uopšte ako idemo u to bez ikakvih očekivanja? Nećemo da se zaposlimo bez očekivanja da ćemo na tom radnom mestu dobro zaraditi, nećemo da uplatimo letovanje bez očekivanja da ćemo za svoj novac dobiti ono što smo platili; neretko ćemo nešto učiniti uz očekivanje da će nam to biti uzvraćeno, pomoći ćemo nekome i očekivati zauzvrat isto, napravićemo planove i očekivati ostvarenje možda prebrzo, možda nerealno u odnosu na našu idealizovanu sliku i tako dalje, i tako dalje. Očekivanja kao očekivanja nisu loša niti neproduktivna samo u jednom jedinom slučaju, a to je kada se jedino i isključivo oslanjamo na sebe pri projektovanju očekivanja. Šta to znači? To znači da ukoliko smo mi sami jedine osobe od kojih zavisi ostvarenje očekivanja, onda su nam šanse da se razočaramo mnogo manje – niko se od nas baš neće na samog sebe naljutiti koliko će biti u stanju da prst uperi u drugu osobu i u njoj nađe krivca. Kada smo sami odgovorni za neispunjena očekivanja, onda ćemo i najlakše naći razlog neuspeha i brzo ćemo savladati nama namenjenu lekciju. Nećemo biti ljuti niti ogorčeni jer smo mi sami odgovorni. Na taj način osiguravamo sebi mirnu i kvalitetnu sadašnjost – sadašnjost bez razočarenja – sadašnjost iz koje ispravnim delanjem stvaramo za nas povoljnu budućnost.
Dakle, ako imamo poverenje u sutra i u to da zvezde rade za nas, da je sudbina nešto što se ne može izbeći niti ima potrebe za tako nečim; ako prihvatimo da su se sva prošla dešavanja takođe odvila sa razlogom, možda dubljim i većim, koji mi sada ne vidimo i ne razumemo, i da ceo naš život ima smisla tek ako ga sagledamo od gore, sa distance, sa prošlošću i budućnošću, i da tek tada i tako sagledan ima celinu, onda možemo reći da smo na dobrom putu – na putu da svaki dan živimo svoje SADA i OVDE u miru i radosti sa samim sobom.