Sve ono što nas okružuje jesu okolnosti u kojima živimo i koje smo voljno ili nevoljno prihvatili, a sve ono što jesmo, što se danas uzima za predstavu o nama samima, po zanimanju, nekom statusu, tituli i slično, su u stvari uloge koje mi igramo svaki dan. Ujutru kad ustanemo, odlazimo na posao gde smo u ulozi lekara, inženjera, nastavnika, pekara, građevinara ili nečeg trećeg. Kad se vratimo kući i provodimo vreme u krugu svoje porodice, onda smo supružnik ili roditelj. U drugim okolnostima smo domaćini, prijatelji, sestra ili brat, nečije dete. itd. Sve su to uloge koje svakodnevno preuzimamo, uloge u kojima živimo, kao odelo koje oblačimo svaki dan. Ali šta je ono što se nalazi ispod, kada to odelo skinemo? Šta je naše biće? Ko smo mi? Šta je naša suština?
U životu se često mnogo više bavimo drugim ljudima i njihovim problemima, trudeći se da ih što bolje upoznamo. Važno nam je da znamo šta ljuti našeg partnera, šta smeta našoj najboljoj prijateljici, kako se komšinica nosi sa svojim nedaćama, šta je to što je iznerviralo mamu pa je danas van sebe, i tako dalje, i tako dalje. Od malena bivamo učeni da vodimo računa o tome kako se drugi osećaju i negde u tom vaspitanju prođe i uputstvo da nismo mi glavni, da se ne vrti svet oko nas i da ne smemo da budemo egoisti. Pritom uvek negde izostane objašnjenje zašto je to tako i šta je to egoizam. Ne znam za vas, ali ja to objašnjenje nikad nisam dobila ni od roditelja, ni od baba ili deda, nastavnika, trenera i drugih. Jednostavno je bilo tako: slušaj šta ti kažu, radi kako ti govore i tačka. Mi se povinujemo jer za drugo ne znamo. Mislimo da tako treba jer to je istina koju smo primili.
Hvala bogu pa smo dospeli i u ovu divnu eru, eru vodolija, kada svako ima priliku da sazna sve što mu treba i prosvetli se ako to želi. Informacije su dostupne na svakom koraku i na dohvat ruke su. Za znanje se ipak treba malo više potruditi, ali ima se od čega početi, što je najvažnije. Dakle, sada smo u istoriji čovečanstva došli do trenutka kada se govori o sebi, bavi se sobom, svojom ličnošću, dopušta se i savetuje upoznavanje sa svojom suštinom. Ono što je dovelo do te potrebe je upravo ta dostupnost svemu, a odmah za njom i komfor u kojem živimo, svesno ili nesvesno. Danas kada možemo u dva klika da rezervišemo kartu i za dva dana budemo na drugom kraju sveta, kada istim klikom poručujemo ručak jer nismo stigli da ga skuvamo, kada slavlja organizujemo tako što drugi peku i spremaju umesto nas, kada nam decu čuva neko drugi dok mi radimo posao koji mislimo da je naš posao, kada zimi hoćemo zagrejan stan tako da budemo u majici inače nije dobro, kada leti mora da radi klima inače nije dobro, kada obuća mora da bude anatomska i sa posebnim đonom inače nije dobro, kada kafa može samo vruća, a krevet i jastuk od memorijske pene i antialergijskih vlakana. Lista je beskonačna. Dakle, to što smo sebe smestili u takvu udobnost je konačno dovelo do toga da se zapitamo: „A zašto ja sad nisam srećan? Šta mi sad fali?“
To pitanje je ključ svega što dolazi dalje. To pitanje vodi u poniranje u sebe. Kada dođemo do tačke da imamo sve, da smo postigli sve, da su nam se mahom želje ostvarile, onda tek dolazi ono veliko i važno pitanje Šta ja zapravo hoću? Da bismo mogli da odgovorimo na to pitanje, moramo prvo da se upoznamo sa sobom. Sad moramo da pustimo ono što smo naučili, da su drugi važniji i da je egoizam sramotan, da otpustimo usvojene obrasce i programe, i da se okrenemo sebi i stavimo sebe na prvo mesto, inače nam tačno ništa neće značiti sve to što smo postigli i kupili, sve što imamo postaće ništavno, ako ne pronađemo sami sebe.
Naše sopstvo je trenutno zatrpano. Zatrpano svim stvarima prethodno pomenutim. Zamislite gomilu peska i šljunka, onako kako stoji istovaren na nekom gradilištu. I sad zamislite da se ispod te gomile nalazi stvar do koje treba da dođete. Pa zamislite proces čišćenja i sklanjanja tog šuta. To je upravo proces kroz koji svaki čovek danas treba da prođe da bi došao do te stvari na dnu. A ta stvar smo mi. Ogoljeni i jedinstveni mi. Ta gomila koja nas je prekrila su prividne, prolazne i površne stvari, dok je naša suština unutra, sakrivena, ugušena. Sada dolazimo do pitanja koja je veza između samospoznaje i oslobađanja, a zatim i do pitanja kako doći do sebe, kako doći do te spoznaje. Ako smo dobro zamislili tu gomilu šuta koja nas zatrpava, onda nećemo imati problem da zamislimo kako taj šut otklanjamo. Da bi bilo malo više jasno, a malo manje apstraktno, zamislićemo taj šut kao konkretne situacije s jedne strane, i kao naše ponašanje s druge. Šut su sve nepotrebne stvari, sve nametnute materijalne vrednosti, svi društveni okovi, sve propisane norme. Šut je naše prihvatanje svega nametnutog, ljutnja, bes, ogorčenost, nezadovoljstvo i očajanje. Mi ne možemo doći do sebe ako se prvo ne oslobodimo svega toga.
Dakle oslobađanje sebe vodi do samospoznaje. Ali i obrnuto. Jedno pokreće drugo. Nekada će nas čin oslobođenja odvesti do nove spoznaje o sebi, a nekada će nas otkrivanje jednog dela sebe dovesti do toga da se oslobodimo nečega što nas je gušilo i zatrpavalo. Da bi se pokrenuo ovaj proces, iz bilo kojeg smera, treba da pronađemo šta je ono što najviše volimo da radimo, šta je ono u čemu uživamo i radeći to gubimo pojam o vremenu. To je početna tačka od koje sve kreće. Nije važno šta radimo sada i čime se bavimo, nije važno da li imamo vremena ili ne, da li imamo uslove za to ili ne. Samo je potrebno da otkrijemo šta je to, ili pak da se vratimo u detinjstvo i pokušamo da se prisetimo šta je ono što smo hteli da budemo kad porastemo. U tome se najčešće krije tajna našeg pravog ja. Kao mali znamo šta je naš urođeni posao, ali vremenom često divergiramo pod uticajem roditelja ili okruženja i odemo putem koji nije za nas. Zato, zamisimo šta je to što nas do srži ispunjava i počnimo to raditi već koliko danas. U slobodno vreme, u vidu hobija, kao razonodu. To je ono što će nas zasigurno i bez greške usmeriti na put ka sebi.
Drugi način da krenemo na put samospoznaje je da provodimo vreme na mestu na kojem se osećamo srećno. To je uglavnom mesto koje je vezano za prirodu. Ne moramo puno znati o čoveku da bismo znali da smo mi deca prirode. Možemo zamisliti sebe ušuškane pod ćebe dok napolju pada jesenja kiša, i taj će nam prizor sigurno uliti toplo osećanje, davaće nam utisak utehe i zaštićenosti. Ali nama sada ne treba to. Nama treba neko mesto na kojem ćemo osećati da dišemo punim plućima. Na kojem ćemo osećati potpunu ispunjenost i slobodu. Ako zažmurimo i ugledamo pred sobom more i sunce, ili reku, jezero, onda to znači da je naše čarobno mesto voda. Ako zatvorimo oči i vidimo drveće, onda to znači da je naše čarobno mesto šuma i planina. To što vidimo kada zatvorimo oči je naš izvor energije. Tamo treba da idemo da bismo osetili mir i ispunili sebe radošću. Kada dospemo u to stanje, pokrećemo inspiraciju i snagu volje. Okrećemo se k sebi i isto tako kao sa nečim što volimo da radimo, usmeravamo se na put da spoznamo sebe.
Od svega na ovom svetu i u ovom životu, jedino treba da stremimo ka sopstvenoj spoznaji. Ona će nas dovesti do spoznaje drugih, do osećaja ispunjenosti i iskrene, dečije radosti; do oslobađanja od negativnih i destruktivnih emocija i koncepata; dovešće nas do osećaja sreće i osećaja da živimo svoju svrhu. Na kraju puta osetićemo veliku i čistu ljubav. A taj kraj puta je zapravo samo divni novi početak.